Nakon više od 18 meseci izborne kampanje, pobeda Džoa Bajdena dočekana je sa odobravanjem i olakšanjem širom sveta. Istraživačke kuće već posle nedelju dana od izbora mere poboljšanje imidža SAD. Slika o Americi se popravila u praktično svim zemljama, a izuzetak predstavljaju jedino Kina i Rusija.
Kineski mediji aktivno su pratili događanja tokom izborne kampanje, mada bez dublje analize. Akcenat je stavljen na dešavanja koja su pratila same izbore, a koji potencijalno ističu „mane“ demokratije kao što su rasni nemiri, da li će Tramp prihvatili poraz ili kako je izgledala prva debata dva kandidata. Za prosečnog građanina Kine, izbori su potvrdili da je američka demokratija haos koji stvara probleme i da je, usled rasnih nemira, na ivici građanskog rata.
Poteze koje je povlačila Trampova administracija od trgovinskog rata do pozivanja Kine na odgovornost za COVID-19 pandemiju, kineski lideri razumeli su kao znak slabljenja Amerike, straha od sve jače Kine i pokušaja da se sputa kineski uspon na svetskoj sceni. Peking veruje da će izazovi pred dve države ostati isti, a američki ciljevi nepromenjeni, pa Bajdenov dolazak u Beloj Kući neće promeniti mnogo.
Istorijsko nepoverenje
Kineski lideri su veći deo postojanja Narodne Republike bili uvereni da SAD rade aktivno protiv njih. Od Korejskog rata na ovamo verovali su da će Amerika napasti ili barem probati da podrije komunističku revoluciju. Istovremeno prizivali su raspad Amerike i trijumf komunizma nad kapitalizmom. Ideje su delimično napuštene skoro istovremenim otvaranjem Kine ka svetu i završetkom hladnog rata trijumfom Sjedinjenih Država krajem 1980ih.
Kina je uvidela da mora da se promeni kako bi napredovala, a Amerika je nakon pobede u Hladnom ratu izgledala kao partner sa kojim se može sarađivati. Činilo se da je uspostavljena nova ravnoteža u odnosu gde Kina pokušava da se promeni da više liči na „pobednika“ i najrazvijeniju zemlju sveta.
Ipak, ideja o trijumfu komunizma i strah da se Americi ne može potpuno verovati uvek su ostali prisutni. Uspeh nakon 30 godina reformi i finansijska kriza iz 2008. udahnuli su novi život idejama o nadmoćnosti kineskog sistema. Zapadni svet je ponovo izgledao u haosu, dok je kineska privreda prošla bez posledica. Međutim, tadašnja američka „politika saradnje“ još uvek nije davala povoda onima koji su sumnjali u namere Vašingtona. Verovalo se da je sukob moguć, ali u dalekoj budućnosti.
Katalizator Tramp
Četiri godine Trampovog mandata osnažili su ideje da Amerika slabi i da aktivno radi da suzbije kineski razvoj. Povlačenje iz međunarodnih ugovora kao što su Pariski klub, Iranski dogovor o nuklearnom naoružanju, preispitivanje tradicionalnih savezništva pod politikom „Amerika na prvom mestu“ ili podgrevanje unutrašnjih tenzija po pitanju migracije, rase ili vere ubedili su kineske lidere da je američka priča o vrednostima i liberalnom poretku prazna priča i obmana.
Trgovinski rat koji se u svojoj poslednjoj fazi preneo na polje tehnologije poslužio je kao dokaz da Trampov cilj nije da izjednači uslove poslovanje u dve zemlje, nego da iz odnosa izvuče maksimum za američku stranu. Uspostavljanje primirja potpisivanjem „Prve faze“ gde se kineska strana obavezuje da kupi više američkih proizvoda, bez strukturnih reformi koje bi ispravile nefer trgovinske prakse Kine, kako je ranije najavljivano, dodatno su osnažili prethodna verovanja.
Korona virus dao je dodatne argumente da je Amerika u padu i da će se okrenuti protiv Kine. Neuspeh da kontroliše epidemiju, sa milionskim brojem obolelih i mrtvima koji se broje u stotinama hiljada, u očima kineza potvrdila je nesposobnost Vašingtona da odgovori na krizu. Trampovo prebacivanje odgovornosti kombinovano sa rasističkim izjavama na račun Kineza, dokazalo je da će se žrtvovati odnos sa Kinom kako bi se izbegla odgovornost za neuspeh kod kuće.
Kina ne veruje Bajdenu
Iako je Bajden počeo predsedničku kampanju mekšim tonom prema Kini, sa izjavom da Kina „nije konkurencija Americi“, ubrzo je izmenio svoj stav. Nakon napada Trampovog izbornog štaba i javnog mnjenja koje se okrenulo protiv Kine, kako se kampanja zahuktala, označio je Si Đinpinga kao razbojnika koji nema u sebi ni D od demokratije.
U martu ove godine, tada još kao kandidat daje pregled svoje spoljne politike, gde 13 puta pominje Kinu, duplo više nego Rusiju označivši je kao „specijalni izazov“. Jasno navodi da su SAD u nadmetanju sa Kinom za lidersku poziciju u budućnosti i da Amerika ne sme da dopusti da Kina donosi globalna pravila o trgovini, tehnologiji ili životnoj sredini. Bajden upozorava da ukoliko se ne zaoštri stav prema Kini, ona će nastaviće da pljačka Ameriku i tehnologiju američkih kompanija. Prema Bajdenu, došlo je vreme da se Kina postavi kao prioritet američke spoljne politike.
Kako bi se uspešno takmičio sa Kinom, Bajden je obećao da će zauzeti oštriji stav prema klimatskim promenama, ljudskim pravima u Sinđangu ali i Hong Kongu. Najavio je velike investicije u strateške industrije i visoku tehnologiju kako bi SAD zadržao primat. Obećao je da će oformiti koaliciju demokratskih zemalja, kako bi efikasnije izvršili pritisak na Kinu. Mere, koje mnoge u Pekingu, podsećaju na pokušaj povratka na „politiku obuzdavanja“ iz Hladnog rata.
Kako se suprotstaviti Americi
Odgovor na pitanje kako balansirati između koristi koju donosi saradnja sa najrazvijenijom privredom sveta i rizik koje nosi kada ste slabiji partner u ovom odnosu već dugo vremena muči kineske lidere. Planovi poput „Made in China 2025“, koji ima za cilj da Kinu do 2025. godine učini samodovoljnom u ključnim industrijama od mikroprocesora do veštačke inteligencije, postoje već duže vremena. Međutim 4 godine Trampovog mandata podstakle su ih da ubrzaju napore kojima bi smanjili zavisnost od Sjedinjenih Država i dali im nadu da je sada njihov trenutak došao.
Nakon V plenuma Komunističke partije krajem oktobra ove godine, na kome su određene glavne trase novog petogodišnjeg plana za period 2021-2025, Kina je donela dve važne odluke. Prva je da očekuju pogoršanje spoljnog okruženja i sve veću neizvesnost na globalnim tržištima. Druga odluka je razvoj domaće tehnologije koja će poslužiti kao osnov za razvoj privrede i smanjenje zavisnost od drugih zemalja.
Ovo treba da bude ostvareno uz pomoć nešto ranije donete strategije „dvojne cirkulacije“ gde se očekuje da domaće tržište bude glavni izvor rasta u budućnosti. Međunarodna trgovina ostaje važan faktor, ali se akcenat stavlja na jačanje veza sa drugim ekonomijama širom sveta u pokušaju da smanji zavisnost od odnosa sa Amerikom. Strategija dakle nije toliko okretanje ka sebi, već pokušaj okretanja od Amerike.
Put do ponovne ravnoteže
Svet koji je Bajden ostavio kao potpredsednik i u koji se vraća kao predsednik se bitno razlikuju. Povlačenjem Sjedinjenih Država iz multilateralizma i međunarodnih institucija, Kina je pokušala da ispuni nastali vakum. Od brojnih tela u Ujedinjenim nacijama do nedavnog potpisivanja Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva (RCEP) ili Inicijative Jedan Pojas i put na koju Vašington i dalje nema dobar dogovor, dali su Kini oruđe da preoblikuje međunarodne odnose u svoju korist.
COVID-19 pandemija ojačala je samopouzdanje i veru u superiornost svog modela razvoja i nazadovanje Amerike. Na početku pandemije često se čulo, samo treba malo vremena da se Amerika uozbilji i shvati situaciju u kojoj se nalazi. Kada se Amerika odluči i usmeri resurse ka jednom cilju, sve će biti brzo gotovo. Ukoliko se gleda iz Kine čini se da to vreme neće doći.
Međutim, novonastalo samopouzdanje kineskih lidera može dovesti do potcenjivanja Sjedinjenih Država. Ono što često može izgledati kao haos iz sistema kojem je primarna okupacija stabilnost, može prevideti da su demokratije u konstantom procesu prilagođavanja, te da iz rasnih nemira pa i na kraju trenutne zdravstvene krize, zemlja može da se transformiše i napreduje. Amerika će i pored kineskih pokušaja da je dostigne još uvek ostati najveća svetska privreda i tehnološki najrazvijenija zemlja sveta.
Peking načelno želi dobre odnose sa Amerikom, ali dvopartijska podrška konfrontaciji sa Kinom u američkom Kongresu i rekordno negativan stav javnog menjanja prema Kini služe kineskom rukovodstvu kao putokaz da će i nova administracija nastaviti putem sukoba. Iz tog razloga veruju da Kina mora da se osamostali kako bi osigurala svoj razvoj. Priliku za bolje odnose vide u budućnosti, kada Kina bude toliko ojačala da može sama da diktira uslove saradnje sa Amerikom i zapadnim zemljama. Kineski lideri veruju da su Kina i Amerika u borbi za definisanje međunarodnog poretka, da je Tramp pokrenuo novi hladni rat i da će ga Bajden institucionalizovati.
Comments
Поштовани,
Ова страница је одлична, са једног потпуно неутралног угла, нити про-кинеског, нити про-америчког, можемо видети и сазнати више о нашем великом кинеском пријатељу. Ваш сајт ми је веома помогао како би успео да саставим своју презентацију о кинеском економском чуду које ју је задесило током 70-тих, и које ју је претворило у овога змаја који јесте данас. Такође, због Вас, и на томе сам Вам заиста до неба захвалан, сам сазнао да су нас наши мас-медији лагали када нам је Кина пружила „највећу помоћ“ током пандемије и да је све то било намештено како би се Кини раскрчио пут да лакше из тегле узме колачиће под именом „утицај у Србији и Европи“.
Овај текст је био врло надахњујући, међутим, моје мишљење је да се не би сложио да ће Америка заувек остати највећа сила света, колико год Кина покушала да је престигне. Јер размислите, узмите у обзир:
Свако царство (америчко), сваки светски поредак (амерички), кад тад мора да падне. Кинески је пао на крају средњег века, Шпански је пао пред крај 18-тог века, Британски је пао после Другог светког рата. Америчкки ће такође кад тад пасти. Без обзира колико она многобројних и моћних савезника имала. 300 милиона становника баш и не можемо поредити са 1400 милиона становника. Као што су одлучност, јак дух и инат превладали над Османским царством, тако ће превладати и Кина, према мојој претпоставци, за неких 3-4-5 деценија. Тај нови светски поредак ће бити драстично бољи за Србију, један… Који ће нам, повратити Космет.