U predhodnih nekoliko meseci pažnju sveta uglavnom privlači situacija u Ukrajini. Za to vreme, dešavaju se značajne promene na Pacifiku. Već nakon dva meseca rusko-ukrajinskog sukoba, predsednik SAD-a je bio u prvoj poseti Jugositočnoj Aziji pokazavši da događaji u Evropi nisu preokupirali pažnju Bele Kuće i da se konfrontacija Sjedinjenih Država i Kine neće usporiti. Potom je usledilo dugo očekivano predstavljanje „Kineske strategije“ Bajedenove administracije, gde ključna odlika američkog pristupa ostaje „sveobuhvatno odvraćanje“, a tempo strateškog obuzdavanja Kine se ubrzava. Iako je Bajeden počeo mandat pod sloganom „takmičenje, saradnja i konfrontacija“, novih inicijativa na polju saradnje više nema, a konfrontacija i takmičenje se međusobno prepliću.
Istovremeno, Kina ne stoji u mestu, već se trudi da ojača veze sa zemljama širom sveta kroz nove inicijative koje više nisu ograničene na polje ekonomije već sadrže i bezbednosnu komponentu. Prvi veliki uspeh zabeležen je potpisivanjem bezbednosnog sporazuma sa Solonomskim ostrvima, dok je ostatak Južnog Pacifika ostao rezervisan kada je u pitanju saradnja van ekonomske sfere. Međutim, ovo neće obeshrabriti lidere u Pekingu. Kina kao najveći trgovinski partner skoro svih zemalja u regionu, dobro je pozicionirana da izjednači američki uticaj i otvori novi front, te tako smanji pritisak Vašingtona u svom neposrednom okuženju.
Glavna borba je u Jugoistočnoj Aziji
Ako je Zapad pre tačno pola veka pokušao da privuče Kinu u svoju orbitu i udalji od Rusije, danas nema takvih naznaka. Od neuspešnog „Okretanja ka Aziji“ pod Obamom i napuštanja „Trans-Pacifičkog Partnerstva“ (TPP) za vreme Trampa, američki pristup regionu najbolje se ogleda kroz minilateralizam gde se stvaranjem ad hoc malih grupa po pojedinačnim interesima pokušava rađanje fronta koji bi bio usmeren na Kinu.
Nakon bezbednosnih i vojnih inicijativa poput oživljavanja KVAD-A i uspostvljanja AUKUS-a, ova politika kulminira osnivanjem Indo-Pacifičkog Ekonomskog Okvira (IPEO). IPEO nastoji da popuni ekonomski segment u američkoj Indo-pacifičkoj strategiji. Sporazum obuhvata praktično sve zemlje u regionu osim Kine i nekoliko zemalja bliskih njoj. Cilj je oživljavanje američkog uticaja u regionu kroz koordinaciju trgovinskih, digitalnih i drugih pravila kojima bi se izolovala Kina.
Međutim, od same najave jasno je da incijativa neće biti instant uspeh. Lansiranjem inicijative se tek otvara diskusija kako će ona izgledati. Pregovori koji će se voditi o 4 različita modula (harmonizacija lanaca snabdevanja, promocija obnovljive energije, borba protiv korupcije, usaglašavanje i promocija digitalne trgovine) su predviđeni da traju do godinu i po dana. Glavni magnet za zemlje Jugoistočne Azije bi bio olakšan pristup velikom američkom tržištu, ali zbog opozicije trgovinskim ugovorima kod kuće, Vašintgon ne može ništa slično da ponudi. Ipak, Vašington se nada da je moguće delimično premeštanje proizvodnih lanaca iz Kine, gde bi zemlje poput Vijetnama ili Filipina rado dočekale američke i evropske kompanije koje bi napustile Kinu.
Time bi IPEO dugoročno postao način za oblikovanje spoljnog okruženja Kine, a srednjoročno oruđe odvajanja proizvodinih lanaca i na posletku privreda. Međutim, i ova mera će biti ograničenog efekta, jer prema istraživanju HSBC-a velika većina stranih firmi ipak planira da ostane u Kini, prevashodno zbog domaćeg tržišta, rasta koji očekuju u budućnosti i razvijenih lanaca snabdevanja.
Od geoekonomije do geopolitike
Dakle, izgleda malo verovatno da će zvaničnici u Vašingtonu moći da ubede zemlje regiona da se pridruže merama koje su usmerene protiv svog najvećeg trgovinskog partnera. Jugoistiočnoj Aziji ne manjka trgovinskih ugovora, jedino što Amerika nije u njima. „Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo“ (RCEP) podržano od strane Kine je stupilo na snagu 1. januara ove godine. Ono obuhvata skoro sve zemlje regiona i predstavlja najveći sporazum o slobodnoj trgovini na svetu. Većina članica IPEO-a su članice RCEP-a, koji već oblikuje trgovinu u regionu. Pored toga aktivan je i „Sveobuhvatni i progresivni sporazum za transpacifičko partnerstvo” (CPTPP) koji predstavlja nastavak TPP-a nakon povlačenja Amerike. Pozivi Vašingtonu da se aktivno uključi i dalje se čuju, ali bez pozitivnog odgovora. Za to vreme, Kina jasno izražava želju da se pridruži ovom sporazumu, ali i drugim, kao što su „Sporazum o partnerstvu u digitalnoj ekonomiji“ (DEPA). Usled odsustva SAD, Kina ostaje kao najveća ekonomija koja je voljna da sarađuje sa regionom i piše pravila trgovine.
Bez direktnog uključivanja u sporazume o slobodnoj trgovini, relativni ekonomski uticaj SAD-a će nastaviti da opada u regionu. Iz ekonomske perspektive, IPEO nema snagu da preokrene postojeće trendove saradnje. Kina je prvi trgovinski partner praktično svih zemalja u regiji. Isključivanje Kine iz postojećih trgovinskih tokova ne izgleda moguće. Čak i kada su u pitanju tržišta gde Zapad ima tehnološku premoć poput mikročipova i poluprovodnika kinesko tržiste ostaje jedno od najvažnijih.
Pored ekonomske saradnje koja je bila glavna odlika kineskog pristupa međunarodnim odnosima, aprila ove godine smo prvi put bili svedoci da Kina dodaje bezbednosnu komponentu svom diplomatskom arsenalu. Tako je zaključila bezbednosni sporazum sa Solomonskim ostrvima, koji omogućava da njeni brodovi pristaju u Solomonsku luku, ali i da može da šalje kineske snage u zemlju da „zaštite bezbednost kineskog osoblja i velikih projekata“. Snažno protivljenje Vašingtona i Kambere nije sprečilo postizanje dogovora.
Sličan ugovor je ponuđen ostalim zemljama u regionu, ali sa promenljivim uspehom. Strah da ne postanu „trava“ na kojoj se bore slonovi, prema rečima jednog od lidera iz regiona je bio odlučujući faktor da većina zemalja ipak odbije bezbednosnu komponentu sporazuma. Iako prvi predlog regionalne inicijative nije prošao, ministar inostranih poslova Vang Ji se vratio kući sa nekoliko novih bilateralnih ugovora. Jasan pokazatelj da uticaj Kine u regionu raste.
Južni Pacifik je praktično bio zaboravljen od Vašingtona i prepušten uticaju Australije. Poslednjim aktivnostima u regionu Kina je pokazala da aktivno radi i da može da prevaziđe „prvi lanac ostrva“ u svom neposrednom okruženju. Želja i snaga Pekinga da projektuje uticaj van svog susedstva, prvi put otvara novi front gde Zapad do sada nije morao da troši velike finansijske ili diplomatske resusre da bi zadržao uticaj.
Nastavak neprijateljstva
Veza Kine i Amerike je ključna varijabla savremenih međunarodnih odnosa. Kao dve najveće vojske i privrede koje doprinose svetskom ekonomskom rastu sa preko 50%, potencijalno mogu biti stabilizator međunarodnih odnosa i promovisati saradnju i integraciju u ostatka sveta. Međutim, trenutna situacija je samo potvrdila da se strateško nadmetanje nastavlja na svim poljima od ekonomije, finansija, nauke do vojske i tehnologije.
Načelno obe zemlje se zalažu za međunarodnu saradnju i održavanje multilateralnog sistem, međutim u tom procesu teže da isključe jedna drugu. Konkretno, obe zemlje ciljaju da postanu, tj. da ostanu ekonomski i tehnološki centar sveta, da povećaju ekonomsku, vojnu i tehnološku zavisnost drugih zemalja, a da kroz tako stvoreni odnos nametnu svoje spoljnopolitičke preferencije. Bilateralno vode politiku asimetričnog razdvajanja, gde pokušavaju sebe da učine manje zavisnim, a teže da povećaju zavisnost ovog drugog.
Normalizacija kinesko-američkih odnosa je od presudnog značaja za održavanje mira kako u Aziji, tako i u ostatku svetu. Ipak, kao što je KOVID-19 pokazao, a Ukrajinska kriza potvrdila neće biti saradnje, niti Bela Kuća i Džongnanhai (sedište KP i Državnog saveta) planiraju da rešavaju svetske probleme zajedno. Za zemlje čiji međusobni odnos opisujemo kao asimetrično odvajanje, strategije izgledaju veoma simetrično. Da li će se te simetrične strategije u budučnosti ukrstiti ostaje da vidimo. Za ostatak sveta, ali i za njih same bilo bi poželjno da to bude u miru, kroz ekonomsku saradnju, a ne kroz vojni sukob.
