Rat u Ukrajini rezultirao je značajnim ljudskim patnjama i ekonomskim gubicima, pri čemu Ukrajina podnosi najveće žrtve, a pomno je prati Rusija. Kako se ratni ciljevi Rusije menjaju sa „denacifikacije“ na formiranje novog svetskog poretka, nejasno je kada će se sukob okončati. Iako je lako prepoznati ko najviše gubi sukobom, identifikovati ko najviše dobija daleko je izazovnije.
Od početka vojnih dejstava, Sjedinjene Američke Države i Kina se međusobno optužuju da iskorišćavaju situaciju u Ukrajini. SAD navode da Kina profitira od oslabljene rusku ekonomije kako bi proširila svoj uticaj i ojačala ekonomske odnose sa Rusijom i regionom. Nasuprot tome, Kina tvrdi da Vašington koriste geopolitičku nestabilnost da ojačaju svoje saveze u Indo-pacifičkom regionu i oživi NATO, koji je francuski predsednik Makron ranije opisao da prolazi kroz fazu „moždane smrti“. Pored toga, usled velikih donacija u naoružanju, američki vojni kompleks profitira od proksi rata. Uprkos ovim optužbama, treba napomenuti da je sukob imao globalno remetilački efekat na ekonomiju, što rezultira troškovima za sve zemlje bez izuzetka.
Od ekonomske do bezbednosne krize
Pre sukoba, Kina je imala razvijene ekonomske veze sa Ukrajinom, fokusirajući se na njene prirodne resurse, odbrambenu industriju i stratešku lokaciju. Kina je 2019. zamenila Rusiju kao najveći trgovinski partner Ukrajine, postavši najveći uvoznik ukrajinskih poljoprivrednih proizvoda, rude gvožđa i najveći kupac ukrajinskog oružija. Infrastruktura i energija su takođe bile značajne tačke saradnje sa kineskim firmama koje su gradile lučki terminal i dobile ugovore za izgradnju nove linije metroa u Kijevu kao i vetroelektrana i solarnih farmi. Iako Kina ostaje najveći trgovinski partner, sukob je poremetio veći deo prethodnih trgovinskih obrazaca i stratešku ulogu Ukrajine u trgovini između Kine i EU, što je prouzrokovalo finansijske gubitke i odlaganje projekta.
Međutim, za Kinu kao najvećeg svetskog uvoznika hrane i energije, veću opasnost predstavljaju poremećaji u snabdevanju i potražnji energije i hrane kao i sve veća neizvesnost na svetskim tržištima. Iako su cene pale sa istorijskog maksimuma, one su i dalje znatno više nego 2021. godine. Kombinovani šok cena i ograničena ponuda hrane primorali su mnoge zemlje da smanje izvoz kako bi osigurale svoje potrebe, dok su zemlje uvoznice hrane primorane da se bore kako bi obezbedile stabilan uvoz poljoprivrednih proizvoda. Ovo je u mnogome pogoršalo situaciju i tako je od ekonomskog napravilo bezbednosno pitanje. Pored toga, energetska tržišta su postala nestabilna i u opasnosti da se podele u blokove. Brojni kineski stručnjaci veruju da će se zbog krize globalno energetsko tržište transformisati u „dve hemisfere“: ruska nafta i gas će se okrenuti azijskim tržištima kao što su Kina, Indija, Pakistan, jugoistočna Azija i Turska, dok će se Evropa okrenuti snabdevačima s Bliskog istoka, Afrike, Severne i Južne Amerike. Ovo će dovesti Kinu u neugodnu poziciju, ograničavajući kineski pristup globalnom energetskom tržištu i čineći je zavisnom od Rusije.
Pored toga, čini se da ukrajinska kriza ubrzava razdvajanje globalne ekonomije. U proizvodnim lancima koji isključuju Rusiju, a koji Sjedinjene Države i Evropa pokušavaju da izgrade, svetska trgovina i investicije vođene su ideološkim vrednostima, a ne ekonomskom logikom. U poređenju sa kratkoročnim uticajem krize na svetsku ekonomiju, antiglobalizacijski trend koji kriza ubrzava, izuzetno zabrinjava Peking, jer veruje da će oni najviše izgubiti u ovom ekonomskom prestrojavanju.
Proliferacija oružja u kineskom susedstvu i širenje „kineske pretnje“
Ukrajinska kriza izazvala je urušavanje međunarodnog bezbednosnog okruženja, što navodi zemlje širom sveta da povećaju vojna ulaganja i intenziviraju trku u naoružanju. Vojni i bezbednosni rizici su se već prelili preko ruskih i ukrajinskih granica i osećaju se oko Kine. Uz to, SAD šire strah o „kineskoj pretnji“ izjednačavajući je sa Rusijom i koristeći taj argument kao opravdanje za širenje NATO-a na istok. U zapadnom susedstvu Kine, u centralnoj Aziji, Azerbejdžan i Jermenija su se ponovo sukobili oko Nagorno-Karabaha; Kirgistan i Tadžikistan ponovo su razmenili vatru na svojim granicama, dok na istoku Japan i Južna Koreja imaju ambiciozne planove za proširenje vojnih snaga i povećanje vojnih budžeta pod izgovorom da odgovaraju na pretnje Kine i Rusije.
Pod izgovorom da su Rusija i Kina iste, po prvi put, NATO se širi na istočnu Aziju i dalje na južni Pacifik. S tim ciljem su u Madridu u junu 2022. godine, Australija, Japan, Novi Zeland i Republika Koreja po prvi put učestvovale na NATO samitu. Nakon sastanka, najavljeno je da će NATO sledeće godine otvoriti svoju prvu azijsku kancelariju za vezu u Tokiju. U kineskim očima, ovo praktično znači strateško opkoljavanje i pokretanje trke za naoružanje u jugoistočnoj Aziji.
Da stvar bude još gora, kako je sporazum o kontroli nuklearnog naoružanja između SAD i Rusije suspendovan, nuklearna bezbednost postaje sve veća bojazan. Severna Koreja ponovo pokreće svoje nuklearne probe, povratak Irana u „Zajednički sveobuhvatni akcioni plan“ izgleda malo verovatan, Južna Koreja je prva zemlja bez nuklearnog naoružanja koja je uspešno testirala balističku raketu lansiranu sa podmornice, dok je prvi put nakon Drugog svetskog rata, Japan na ivici da napusti tabu o nuklearnom oružju, javno izjavljujući da „da je Ukrajina posedovala nuklearno oružje, Rusija je ne bi napala“. Sa sigurnošću se može reći da Ukrajina danas ne znači Japan sutra, kao i da Kina nema nameru da izvrši invaziju na Japan. Ipak, anksioznost i nesigurnost koji se osećaju u Japanu mogu navesti njegove vlasti da reaguju pokretanjem nuklearnog programa.
Opasnosti od gubitka Evrope
U poslednjih 70 godina, jedan od najvažnijih ciljeva kineske spoljne politike je podrška strateškoj autonomiji Evrope. Jaka i nezavisna Evropa može delovati kao tampon zona protiv globalne dominacije SAD i sprečiti razdvajanje sveta na dva bloka, dajući Kini više prostora za vođenje nezavisne spoljne politike. Međutim, strateška autonomija Evrope je oslabljena sukobom.
Kina je zabrinuta da je ukrajinska kriza značajno uticala na evropsku ekonomiju. Najpre zbog poremećaja u snabdevanju ruskim prirodnim gasom, koji je ranije bio važan faktor u održavanju stabilnog ekonomskog rasta u Evropi. Gubitak pristupa jeftinom prirodnom gasu povećao je cene i rizik od deindustrijalizacije, jer će evropske kompanije biti primorane da traže tržišta sa povoljnijim uslovima poslovanja. Nevolje evropskih kompanija su dodatno produbljene „Zakonom o smanjenju inflacije“ u Sjedinjenim Državama, koji privlači kompanije obećanjem subvencija i jeftinije lokalne energije.
U ovom scenariju, iako su evropske zemlje povećale svoje vojne investicije, rat ih je istovremeno učinio zavisnijim od Sjedinjenih Država. Stoga je njihov manevarski prostor u energetici, ekonomiji, trgovini i finansijama sužen, te je njihova nacionalna autonomija smanjena. Zbog ovoga, dalje produžavanje rata dovodi u pitanje dugoročni razvoj i političku nezavisnost Evrope.
Li Hui (desno), specijalni kineski predstavnik za rešavanje rusko-ukrajinskog rata, rukuje se sa ukrajinskim ministrom spoljnih poslova Dmitrom Kulebom u Ukrajini tokom posete toj zemlji od 16. do 17. maja 2023. / Kinesko ministarstvo spoljnih poslova
Kontrola štete
Sukob u Ukrajini je poremetio globalnu trgovinu i geopolitičku stabilnost, nametnuvši troškove zemljama širom sveta. Dok su pojedine države u ograničenoj meri mogle da profitiraju od krize, ogromni ljudski i ekonomski gubici koje je rat prouzrokovao daleko nadmašuje sve dobitke. Za Kinu, sukob predstavlja značajnu pretnju njenim interesima jer poremećaj trgovine sa Ukrajinom i veće cene energenata i hrane nanose štetu njenoj ekonomiji. Rat je takođe ubrzao podelu globalne ekonomije na protivničke blokove, ugrožavajući pristup Kine resursima i stranim tržištima. Geopolitički sukob omogućava Sjedinjenim Državama da ojačaju svoje saveze protiv Kine i Rusije, istovremeno šireći strah o „kineskoj pretnji“ kako bi se opravdale akcije poput širenja NATO-a koje ograničavaju strateški prostor Kine. Ono što najviše zabrinjava je potkopana autonomija Evrope i njene uloge kao ravnoteže protiv dominacije SAD.
U poslednjih pola godine Kina je pokrenula brojne diplomatske misije od jugoistočne Azije do Bliskog istoka i Ukrajine kako bi prevazišla pomenute izazove. Pored toga, Peking već duže vreme pokušava da poveća nezavisnost domaće ekonomije, da se uključi u regionalna trgovinska partnerstva, ojača odnose sa Evropom i promoviše nove bezbednosne inicijative i mehanizme dijaloga. Ova kriza može biti prilika da se Kina pokaže kao odgovorna globalna sila i da doprines uspostavljanju poverenja i saradnje sa drugim nacijama. Ukoliko bude deo rešenja situacije u Ukrajini, Peking sigurno može da očekuje diplomatske dividende koji mogu ublažiti ili neutralisati mnoge rizike i gubitke koja je sadašnja kriza donela.
