Odnos Kine i Amerike je često opisivan kao brak. Jedan od najživopisnijih poređenja dao je član Centralnog Komiteta Politbiroa, Vang Jang, koji je ga je uporedio brakom medijskog tajkuna Ruperta Murdoka i njegove saradnice kineskog porekla Vendi Dang. Veza je bila medijski ispraćena, opterećena biznisom, intrigama i politikom u koju su bile umešane ličnosti od Tonija Blera do Vladimira Putina. Dugo odlagani razvod braka se ipak desio, iako je bio astronomski skup. Međutim, Vang je upozorio da uz sve sličnosti, odnos Kine i Amerike neće imati isti kraj, jer bi ovaj put razvod bio daleko skuplji i koštao obe strane.
Ipak, poređenje je dobilo na relevantnosti kada se u odnos, sa američke strane, uključila još jedna ličnosti iz sveta zabave i biznisa. Kao predsednik Amerike, Donald Tramp je među gorućim problemima identifikovao gubitak poslova u proizvodnom sektoru i trgovinski deficit, a uzrok je našao u nefer trgovinskim praksama Kine. Optužio ju je da koristi Ameriku i da se bogati na njen račun, a kao metod svoje borbe izabrao je uvođenje carina i pokretanje Trgovinskog rata. Odlučan da promeni balans u vezi i kalkulaciju troškova, promenio je iz korena odnos koji se razvijao preko 40 godina.
Fokus na bilateralni trgovinski deficit i uvođenje carina u globalizovanoj ekonomiji se smatralo pogrešnim, ali konfrontacija sa Kinom naišla je na široku podršku. Smatralo se da vreme ističe i da je poslednji trenutak da se suprotstavi Kini dok nije postala razvijena i suviše snažna.
Danas, godinu dana nakon postignutog primirja, problemi koje je identifikovao i dalje su tu. Razvod još uvek izgleda daleko, ali je odnos prerastao u konflikt na praktično svim poljima, od zdravstva do tehnologije, i proširio se na čitav svet. Kovid-19 pandemija donela je nove izazove, pa trgovinski rat nije više u vrhu prioriteta. Nema naznaka da će novi predsednik Amerike, Džo Bajden, požuriti da ukine postojeće carine, mada će neuspeh u Trgovinskom ratu njegovog prethodnika sigurno oblikovati politike koje bude vodio.
Najveća krađa u istoriji sveta
Jačanje ekonomskih veza Vašingtona i Pekinga obeležilo je prethodne četiri decenije. Samo od ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. godine međusobna trgovina porasla je 400%, a kineska privreda je stasala u drugu ekonomiju sveta. U poslednjoj dekadi trgovinski uticaj Kine se toliko proširio da je postala najvažniji trgovinski partner praktično svih zemalja od Azije, preko Evrope i Afrike. U tom periodu, dve najveće ekonomije na svetu izgradile su ekonomsku međuzavisnost koja je trebalo da bude garancija dobrog budućeg odnosa, pa ipak to ne znači da nije bilo problema.
Američke kompanije su se konstanto žalile da Kina ne poštuje pravila otvorenog tržišta, da subvencioniše svoja preduzeća i sprovodi industrijsku špijunažu na državnom novu. Kina kao slabiji partner u ovom odnosu brinula se da će biti prihvatljiv partner za Ameriku samo dok „poštuje“ podelu rada na svetskom tržištu, gde je ona radionica sveta i veliko tržište, a Amerika izvoznik kapitala, kreativnosti i ideja. Konstantni pokušaji kineske države da pomogne tehnološki razvoj proizvodnog sektor i učini ga nezavisnim od strane tehnologije sa planovima poput „Made in China 2025“, konačno su alarmirali Ameriku da nešto mora da preduzme.
Još kao kandidat, Tramp je isticao da je Kina izvršila najveću krađu u istoriji sveta, da je subvencionisanjem državnih preduzeća, manipulisanjem valute i prisilnim transferom tehnologije sticala nefer prednosti i koristila američku tehnologiju i veliko američko tržište kako bi se obogatila i razvila svoju državu. Kao dokaz upotrebio je trgovinske deficite i gubitak poslova u proizvodnji uz obećanje da on zna kako to da ispravi.
Brzo nakon stupanja na dužnost pokrenuo je direktne pregovore dve strane kako bi se našlo rešenje za probleme u odnosima. Međutim do kompromisa nije došlo, pa 2018. započinje uvođenje carina na kinesku robu. Strah od carina i pada izvoza koji se očekivao, trebao je da bude dovoljan da prisili Kinu da izvrši strukturne reforme u privredi i izjednači uslove za poslovanje američkih i kineskih kompanija. Posledično deficit bi nestao, a poslovi bi se vratili u Ameriku.
Kineska strana je videla carine kao oblik protekcionizma sa idejom da se zaustavi njen razvoj i ograniči geopolitički uticaj. Zahtevi koju su stavljeni pred nju značili bi kompletnu promenu ekonomskog modela kojim se kineska država do sada razvijala, pa je Peking odgovorio recipročnim uvođenjem carina. Međusobno uvođenje carina se nastavilo u sledećih godinu i po dana uz sporadične pregovore koji nisu vodili do rešenja.
Do kraja 2019. Vašington je obuhvatio carinama skoro sva kineska dobra, a Kina je uvela carine na preko 70% američkih proizvoda. Prosečne carine sa američke strane su porasle sa 3% na oko 20%, dok su kineske povećane sa 6% na 20%. Konačno do obustave daljeg uvođenja carina došlo je početkom 2020. potpisivanjem Prve faza dogovora.
Definitivni dogovor je trebao da bude postignut u drugoj fazi, za koju nije jasno kada će početi. Trenutnim primirjem Peking se obavezao da će u sledeće 2 godine kupiti dobara iz Amerike u vrednosti od oko 200 milijardi dolara što bi smanjilo trgovinski deficit.
Kada su u pitanju drugi zahtevi, Kina nije napravila značajnije ustupke. Strukturne reforme koje obuhvataju zaštitu intelektualne svojine, prisilni transfer tehnologije ili dalje otvaranje ekonomije će biti sprovedene, ali tempom kojim Peking želi bez obaveza američkoj strani. Početne pozicije se praktično nisu promenile, a rešenje nagomilanih problema je odloženo za budućnost.
Mir koji nije doneo rešenje
Tokom kompletnih pregovora Peking je verovao da je u boljoj poziciji. Smatrali su da je kineska privreda manje pogođena carinama i da duže može da podnose troškove trgovinskog rata. Dodatno verovali su i da mogu bolje da neutrališu negativne efekte trgovinskog rata. Trampove najave o brzoj i lakoj pobedi tumačene su kao neobaveštenost ili blefiranje.
Brojne studije su pokazale da kineski izvoznici uglavnom nisu snižavali cene kako bi održali svoju robu konkurentnom nakon uvođenja carina. Trošak se preneo na američke potrošače jer se ispostavilo da nema dovoljno dobrih supstituta za kineske proizvode i da pored sada skupljih kineskih proizvoda, proizvođači iz drugih zemalja uglavnom nisu konkurentni.
Prema proceni Moody Analitics trgovinski rat je koštao američku privredu preko 300.000 poslova i 0.3-0.7% GDP-a. Profiti američkih kompanija su opali, a američki poljoprivredni proizvođači su izgubili velike delove kineskog tržišta verovatno dugoročno. Prosečno američko domaćinstvo trgovinski rat je godišnje koštao preko 1000 dolara godišnje.
To ne znači da kineska strana nije prošla bez gubitaka. Usporeni ekonomski rast koji traje vec neko vreme je dodatno umanjenza 0.3-0.4% godišnje. Međutim, Peking se pokazao znatno sposobnijim u apsorbovanju troškova za potrošače i preduzeća. Diversifikacijom uvoza uspeo je da kontroliše značajan porast uvoznih cena, a izvoz je pogođen manje nego što se očekivalo.
Kina je uglavnom uvodila carine na proizvode za koje su postojali supstituti. Dok je podizala carine na američke proizvode, smanjivala ih je prema zemljama u Evropi i Aziji. Iako se obim trgovine sa Amerikom smanjivao, uporedo je rastao sa ostatkom sveta. Tako je u 2020. ASEAN (zajednica 10 zemalja u jugoistočnoj Aziji) postao najveći trgovinski partner Kine ispred EU i Sjedinjenih Država.
Povratak poslova kući?
Nakon 3 godine od početka Trgovinskog rata, deficit sa Kinom nije nestao, a poslovi se nisu vratili u Ameriku. Kao najbolji dokaz neuspeha stoji da će bilateralni deficit na kraju 2020. godine biti jedan od najvećih u poslednjih 20 godina. Tokom poslednje tri godine broj radnih mesta u proizvodnim industrijama se nije povećao, čak ni u regionima koji su dobili subvencije i carinske zaštite od države.
Povratak kompanija u Ameriku se takođe nije dogodio. Veliki broj njih zavisi od proizvodnih lanaca u Kini i istovremeno očekuje velike profite od kineskog tržišta, pa ne planira da seli proizvodnju. Prema istraživanju Američke privredne komore u Kini, samo 4% kompanija planira da vrati proizvodnju kući. Situaciju dobro oslikava da je u jeku trgovinskog rata, jedna od najvrednijih američkih kompanija Tesla otvorila proizvodni pogon u blizini Šangaja.
Trijumfalne najave Trampa da su pobede u trgovinskom ratu lake i brze, dobro su zvučale i pomogle su mu da dobije veliki broj glasova, međutim nisu se pokazale ispravnim. Ispostavilo se da zavisnost Kine od trgovine sa Amerikom i pristupa američkoj tehnologiji, iako postoji u nekim oblastima, nije tolika da je primora da se povinuje zahtevima Amerike.
Odnos Kine i Amerike nakon Trampa
Probleme u odnosu Kine i Amerike koje je Tramp identifikovao, prepoznati su bili odavno. Međutim nepoznato je bilo kako ih rešiti. Sa jedne strane, Kina nosi veliki deo odgovornosti zbog svog državnog merkantilizam, dok sa druge strane, Trampov trgovinski rat se pokazao kao potpuno pogrešno sredstvo u borbi.
Bajden je izrazio nameru da se drži „prve faze“ trgovinskog dogovora i neće jednostrano snižavati carine. Međutim, ostaje nepoznato da li će nastaviti da insistira na strukturnim reformama i otvaranju kineske ekonomije. Stvari otežava i što već u prvoj godini primirja, Kina ne kupuje obećane kvote uvoznih proizvoda, mada ima još vremena.
Za razliku od Trampa, čini se da Bajden razume gde su limiti američkog uticaja. Pre direktnih pregovora pokušaće da formira ad-hok koalicije po individualni pitanjima kao što su trgovina, tehnologija ili standardi i tako poboljša pregovaračku poziciju. Istovremeno namerava da sarađuje sa Pekingom na brojnim pitanjima od globalnog zagrevanja do kontrole nuklearnog naoružanja.
Ovakav pristup potencijalno će stvoriti prostor za relaksaciju tenzija i bolju strategiju kojom će se urediti odnosi u budućnosti. U suprotnom uz javno mnjenje koje podržava konfrontaciju, razlaz dve najveće svetske ekonomije, uprkos ogromnim troškovima izgledaće kao prihvatljiva opcija.